Glasnik-SSNInformativno glasilo Samobora i Svete Nedelje

Naš stalni suradnik se zgubil v klancu punom smeča

Indijanci z Ruda

Potjeri sam pobegel negde oko White Zagreb Towna pa preko River Save kroz ravnicu jahal prema brdima u daljinu. Zelenko je teško gacal kroz močvarnu ravnicu, iako sam mu del nove Pirelli potkove. Ni mene strah za njega. Dobro je to kljuse, al ja sam na zdihaju. Samo da ugledam neku tablu di piše motel, hotel, cimer fraj... Bilo kaj. Mesec je več bil skroz gore iznad Oštrc Hilla kad smo Zelenko i ja ujahali v taj grad. Crkva na vrhu brda, niz hiža levo i desno uz zavojitu cestu. Vidim salun u cetru, al ne radi. Jedino svetlo bilo je negdi oko broja 100, pisalo je Župni dvor. Hm... Još ni vreme za spoved. Malo je prekasno. Il prerano, kak kome. Zelenko dela u leru, čez spušteni oblok ja udišem sveži nočni zrak i mislim si... Should I stay or should i go?

Em nemam koga pitati di sam ja to zapravo, em znam da na Divljem zapadu ni zdravo nikoga niš pitat. Prvo treba pucati, onda pitat. Vajda se zato i zove Divlji zapad!? Lagano krečem natrag na jug, istim putem otkud sam i došel. Vidim proširenje uz cestu tik do neke napuštene hiže, mala čistina ko stvorena za dočekati jutro. Mrkli je mrak, grobna tišina. Otvaram posljednju flašu viskija koju mi je još prošlo leto poklonil McKeres dok je bil dobre volje, a ja sam ju sačuval za specijalne prilike.

Zaspal sam kak mrtav, a i da vam prav velim skoro je tak i bilo. Da sam bil u nekom hotelu del bi si stolac pod vrata, zvezal bi kolt špagom za kvaku i uperil ga u pravcu vrata. Naravno, ak bi se otpirala na van. Ovdi na kraju sveta osečal sam se tak sigurno da sam zabil sva pravila kaubojskog preživljavanja.

Pred jutro me zbudil neki smrad. Smrdil je neki shit. Potežem ispod zica svoj kolt i ciljam u daljinu. Nigdi nikog. Pa kak sam mogel tak trdo spat? Taj viski from Kolarski Hill nigdar ni dobar bil. Pa kak nis čul da je netko iskrcal tolke vreče i sav taj shit točno pod moju (da prostite) rit. Nečujni su bili ko mački kad idu po šunku na najžu il vrebaju punca dok sprema kobasu v špajzu. Crvenokošci z okolnih bregih. Ko bi drugi to ostavil nek zmazani Indijanci!? Da sam ih samo videl, si bi bili u vječnim lovištima.

Prelazim prstima po ostacima dlaka po kvrgavoj glavi. Kolt vračam pod zic Zelenka. Dobro da me nisu skalpirali. Kak su samo tiho došli, mogli su me poslat v legendu.

Prokleti Indijanci! Kroz maglicu kanjona probija se jutarnje svjetlo, popravljam škrlak i čitam.

Na tabli je pisalo: Stranče, ušao si u Rude!

Romeo Ibrišević

• Registrirajte se za komentiranje
• Pregled komentara (0)